Granice
Ostavi nas od prestola daleko!
Perikle, nikada se nije popeo na Olimp,
niti je poslao planinare.
Ko zna koliko bi trajalo Zlatno doba
da je stigao glasnik sa osvojenog
Olimpa.
Ramzes II se nikad nije popeo
na kamen Benben,
kako bi dokazao svoje tvrdnje,
ne bi mogao ni da je hteo.
Najzad, vizantijski car Vespazijan
na samrti je rekao:
Mislim da postajem bog!
Demanti je brzo stigao.
Ostavi nas, Bože, od prestola daleko!
Zamka
Znam ljude, vole da su deo
oduvek žele da budu nešto.
Oni znaju mnogo,
poznaju:
posledice onoga što sam rekao,
posledice onoga što nisam rekao.
Šta je trebalo da kažem.
Šta je trebalo da prećutim.
Savetuju,
bolje bi bilo priključiti se onima,
ostati sa ovima,
preuzeti stvar u svoje ruke,
nikako ne ulaziti.
Nije trebalo ići tamo,
jer je došao i onaj,
a ovamo je trebalo doći,
jer je došao i ovaj.
Onome treba dokazati
da mislimo suprotno od njega.
Ovome da mislimo isto kao on
Prvog moramo otpustiti, jer se rukovao sa onim.
Drugog moramo zaposliti, javno je vređao onog.
Trećeg isto moramo otpustiti, prestao je da bude
veran ovom, a umesto njega treba zaposliti
četvrtog, pokazao se dobro u vernosti.
Od onog bi se, dakle, valjalo ograditi,
a ovom privoleti.
Jer:
Ljudi znaju šta je onaj radio kad ga niko ne vidi,
zato ga i mrze,
a znaju i šta je ovaj radio kad ga niko ne vidi,
zato ga i vole.
Ljudi imaju popis svih onih koji više nisu naši,
ali i svih ovih koji su u međuvremenu postali naši.
Znaju kome se šalju pozdravi,
a kome nešto drugo.
Znaju zašto onaj ide tamo
i zašto ovaj dolazi ovamo.
Ljudi će zapamtiti sve što se desilo
i saznati sve što se nije desilo.
Ljudi već znaju da ti čitaš ovu pesmu.
Saznaće kako si je shvatio,
postaviće je u kontekst.
E, čitaoče, tad si gotov.
Osvajanje
Kada praviš prtinu po dubokom snegu,
neminovno je da ti nogavice postanu kvasne.
Teško je ako nosiš sveću,
a drugom rukom je braniš.
Vetar napada i nalik obesnom mladiću,
igra bačatu sa plamičkom tvoje sveće.
I vatra izdržava, igra u ritmu
koji je nikad neće umoriti.
Nozdrve ti se smrzvaju,
tvoj dah je beli dim,
ali ruka koja drži sveću
ne sme da zadrhti.
Kad praviš prtinu, najbolji su sitni koraci,
ali se mora koračati smelo
kao da trag nikada neće biti izbrisan
i kao da je tamo kuda ideš,
mesto samo za tebe i ni za kog više
baš kao onda kad se dolazilo
u prapostojbinu.
Amar Ličina rođen je 2001. godine u Novom Pazaru. Studira srpsku književnost i jezik na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru. Objavio je zbirke poezije Mera stvari i Pouzdano merenje. Poezija mu je prevedena na francuski, engleski, španski, rusinski, makedonski i albanski jezik. Uređuje blog za poeziju Libela. Član je redakcije časopisa Eckermann.
